МИЛОРАД ЂОШИЋ

Потпредседник Српског комитета 300, је пензионисани пуковник авијације, ратни командант 712.похе и носилац златног летачког знака. Члан је УО Српског Удружења Ћирилица Београд.
Милорад Ђошић је рођен у Трстенику 11. фебруара 1959. године. Завршио је Ваздухопловну војну Гимназију (ВВГ) “Маршал Тито“ у Мостару у 13. класи, као и Ваздухопловну војну академију (ВВА) Задар-Мостар у 30. класи пилота хеликоптера.
Службу је након завршене ВВА 1980 године започео у 107. хп у Мостару као наставник летења. Рат 1991. године дочекао је као командир хеликоптерског одељења у Лађевцима поред Краљева.
Године 1997. завршио је Генералштабну школу (ГШШ), после чега је постављен на дужност начелника органа за оперативне послове у Нишу, а крајем августа 1998. године, постављен је за команданта 712.похе, и на тој дужности је дочекао НАТО агресију на нашу земљу. Комплетна јединица са људстом и техником је враћена на а. Ниш. После рата је одликован Орденом из области безбедности другог степена који је потписао Слободан Милошевић.
2001. године је прекомандован у Београд у Сектор за РВ и ПВО, Управа авијације, где је радио до гашења управе. У пензију је отишао са места Инспектора за хеликоптере.
У каријери је остварио преко 3000 сати налета, на хеликоптерима типа Газела (Х-42/45) и ГАМА (ХН-42/45). Школовао је стране и домаће питомце-пилоте. Био је наставник-летања на курсу за наставнике летења. Обучавао је пилоте у оквиру ескадриле.
Носилац је Златног летачког знака и звања Инструктора летења.
Ожењен је. Супруга Габријела, дипл.ецц, ћерка Мирјана, др сликарства и ћерка Кристина, професор италијанског језика.
Чест је гост локалних ТВ и радијских емисија широм Србије.
Чувена је реченица коју је Милорад Ђошић изрекао на протесту припадника војске и полиције: ”Господо генерали, ако нисте способни да системски смирите људство, већ вам то раде синдикалци, радите нешто друго!”
Милорад Ђошић пише и за многе електронске новине, а ово је само мали део његовог обраћања читаоцима:
”Писати о паради, а не споменути Председника Русије Владимира Владимировича Путина, човека који је сигурно много заслужан за исту, било би у најмању руку некоректно. Ми Срби који волимо Русију му се захваљујемо, што је у своју кратку посету, сабио своју атомску снагу љубави према Србији. Хвала ти Владимире Владимировичу. Пренеси мајци Русију парафразираног Његоша да је „само Господ Бог већи од Русије“.
Милорад Ђошић је и написао отворено писмо начелнику Генералштаба Војске Србије генералу Диковићу, али је то писмо остало без одговора:
”Господине генерале. Наиме, тако се ословљава генерал српске војске. Имате дично презиме и желим да га увек тако носите, како Ви тако и Ваши потомци. Да ли ће бити тако на Вама је, јер ако сте рекли да сте сви одговорни, а одговорност нећете да делите, скините бреме са себе и нас обичних војних пензионера, које кроз Вас, нас народ гледа на пијаци, улици, комшилуку. Ослободите нас барем промила одговорности које нам комшије пребацују и приписују.
Унапред захвалан на одговору,
Ваш бивши, а можда и будући потчињени,
пензионисани пуковник авијације
ратни командант 712.похе, носилац златног летачког знака
Милорад Ђошић – пилот”
Занимљива је и критичка анализа књиге ”Пад ноћног сокола”, јер у потпуности осликава какав је човек Милорад Ђошић. Спреман да своје мишљење изнесе јавно, чврст и оштар, какав би војник и требало да буде. Зар не?
” Овако смо сви изгубили. Један блистави војнички успех и даље се ваља у блату. Губитници су људи који су га оборили, губитник је 250.рбр ПВО одликована Орденом народног хероја јер је изгубила борбену послугу, губитник је војска која није реаговала на време и догађај поставила у витрине успеха, и на крају држава се осрамотила јер се није на адекватан начин одужила својим херојима.
А ја сам на крају, слушајући најлепши рокендрол (нема палатализације) потпуно убеђен да је књига „Пад ноћног сокола“ наручени пројекат и да представља суштинску превару по питању рушења Ф-117А, а ако то није, онда је леп литерарни рад који је написан из угла очију оних који су видели нешто ново.”
И само још један део интервјуа, који је Милорад Ђошић дао за лист ”Патриот”:
Чега се најрадије сећате из професионалне каријере пилота, а шта би заборавили?
– Најрадије се сећам и врло сам поносан што су сви из мог непосредног окружења остали живи. Чак су ми пре него што је убијен велики пуковник Гадафи јавили да су и моји Либијци, које сам школовао, живи. За Анголце стварно не знам, али сазнаћу.
Заборавио бих најрадије рат. Као што рекох, не поновило се.
Занимљиво је да је наше РВ и ПВО дало доста свестраних људи, који су се окушали и доказали у многим културним сферама. Тако имамо ваздухопловце сликаре, песнике, вокалне солисте и врсне музичаре, глумце, сценаристе, писце,… Има их и међу политичарима, а политика је нека врста уметности… Уметност могућег. Шта је Вас привукло да се ангажујете у раду овог Удружења?
– Кад вас приземље и када више не можете да летите ни на пола метра, а летели смо и ниже кад је требало, онда вам дође да почнете неку узвишену ствар, а то је борба за ћирилицу и српство, којима је надградња једино вера у Бога, да парафразирам нашег великог песника Јована Дучића.
Интервју је за „Патриот“, те стога и питање шта је за Вас патриотизам?
– Патриотизам је још једна страна реч. Патриот је америчка ракета средњег домета, а Родољуб је лепо српско име. Немојте да се љутите, али зар није лепше родољубље, а родољубље, отечество, отаџбина, то је Србија.